Мања слова Већа слова РСС



ЦРНОГОРСКА ИСЕЉАВАЊА И ВЕЗА СА МАТИЦОМ

 

Црногорско исељеништво кроз историју

 

Црногорско исељеништво кроз историју прошло је кроз неколика државна и територијална круга: дукљанско–зетски период и територијални оквир средњовјековне државе, црногорски период – од посљедњих Црнојевића, пада под турску власт, управу владика из разних племена, затим раздобља обнове и утемељења органа централне власти и територијалног проширења државе од руководства владика и господара из владалачке куће Петровић – Његош, затим, Црну Гору у оквиру три Југославије, у државној заједници са Србијом и, коначно, њено поновно васкрснуће као самосталне, независне, суверене и међународно признате државе, која се налази на прагу уласка у Европску унију.

У територијалном погледу као емиграциона основа узима се, углавном, простор данашње Црне Горе, без обзира што су неки њени дјелови неко вријеме или задуго били под туђинском влашћу, у саставу неколико држава (Отоманског царства, Млетачке републике, Француске, Аустрије, Италије…).

Територија савремене Црне Горе, њен државни и национални оквир требало би да буду природно полазиште у обради ове теме. Исељеништво и исељеничко насљеђе са тога простора, у распону од неколико стољећа, обједињено је, заправо, именом Црне Горе, историјском судбином њених етничких ентитета и, надасве, данашњим црногорским државним и територијалним оквиром који се, разумије се, мијењао кроз историју, што су условљавале одређене околности, као и њен државни статус.

Црна Гора је за своје исељенике постојбина, ђедовина, стари крај, домовина, завичај, колијевка, матица. За њено исељеништво она је била и остајала родна груда, земља предака, матична земља, посљедња одступница. Временом, исељеници и исељеништво из Црне Горе обликовали су црногорску дијаспору.

Највећи дио исељеништва из Црне Горе постепено је асимилован у друге ентитете и друге државне корпусе, али је дио сачувао не само предање о своме поријеклу него, у великој мјери, и народну и националну свијест, обичаје, језик и друга обиљежја. Тако је кроз историју настајала и нестајала, али и опстајала, црногорска дијаспора, расијана и по најближем окружењу и по свијету. Данас она представља бројну популацију, која по својој старости, коју одређује вријеме исељења из матичне земље, има неколико слојева, зависно од степена сачуваности свога националног идентитета.

Судбина исељеништва из Црне Горе може се доста поуздано пратити и изучавати, парцијално и у цјелини, упркос малом броју историјских извора и недоступности релевантне архивске грађе.

Све до сада, упркос неколиким покушајима, црногорско исељеништво није обухваћено у цјелини, нити је научно, монографски солидно, обрађено. Постоји потреба, али и научна обавеза, да се проблеми исељавања и исељеништва из Црне Горе изуче и обраде цјеловито, научно, аналитичко – синтетички. Неопходна је монографска обрада ове теме у форми хронике или историје. Без такве обраде свака историја Црне Горе и свака историја црногорског народа биће некомплетна.

Треба створити јасну и цјеловиту представу о тешкоћама кроз које су пролазили наши исељеници, обични људи као и они који су стекли богатство и углед. Вријеме је да се и у матици и у дијаспори, поготово када је Црна Гора постала независна и међународно призната држава, зна за оне наше исељенике који су се афирмисали у другим срединама, без обзира на степен сачуваности изворног идентитета и националне свијести. Јер ако ти наши бастадури значе нешто у земљи исељења, природно је да се о њима зна и у матици. Изучавање црногорске дијаспоре, потребно је ради чвршћег и осмишљенијег повезивања с матицом, и обрнуто.

Повезивање дијаспоре и матице је од обостраног интереса, општецрногорског и општекултурног значаја. Савремена историја Црне Горе не може бити ни потпуна ни истинита без историје свога исељеништва, без познавања савремене дијаспоре.

Појам црногорске дијаспоре[1] је врло сложен и деликатан и има неколико димензија.

У најширем смислу, под црногорском дијаспором се подразумијева укупно исељеништво са простора данашње Црне Горе, како на југословенском простору тако и у европским и ваневропским земљама. Дијаспора обухвата све исељенике, цјелокупно исељеништво из Црне Горе, које је хетерогено по националном саставу и вјерском и културном идентитету.

Дијаспора обухвата све исељене Црногорце, Србе, Хрвате, Бошњаке, Муслимане, Албанце и неке друге, мање ентитете (у прошлости Матаруге, Криче, Букумире, Влахе, Романе (Италијане), Ромеје (Грке), а данас Роме (Цигане), и друге.

Свима њима је данашњи простор Црне Горе колијевка и постојбина. Појам дијаспоре има дугу историју, различите периоде и фазе, али и тзв. „црне рупе“ које су настајале или масовним напуштањем неког краја, или тоталним исељењем (напр. Кричи).[2] Такође, „црне рупе“ се могу констатовати и у крају или земљи исељења, у којима се некој исељеничкој популацији губи сваки траг.

Црногорска дијаспора, схваћена у најширем смислу, може се пратити кроз историју и има своју генезу. По критеријуму старости исељеништва она има више слојева, старијих и новијих.

Историографија, и поред неспорних резултата у изучавању ове теме, није успијевала да прати све таласе исељавања са црногорских простора, а камоли појединачна или она мања исељења која су била стална у прошлости Црне Горе.

Опсег и садржај појма црногорске дијаспоре се знатно мијењао и у ранијем и у скорашњем времену. У том погледу посебно је карактеристична посљедња деценија XX и прва половина XXИ вијека. Оне су донијеле значајне интерактивне промјене и у самом термину и у пракси.

У оквиру терминолошке проблематике и релативности значења намећу се нека деликатна питања у вези са црногорском дијаспором, неким исељеничким појавама, сегментима или неочекиваним промјенама.

У ужем смислу, под црногорском дијаспором подразумијева се заграничено стање црногорског народа кроз историју, односно дјелови црногорског етноса, већи или мањи, који су одвојени од Црне Горе, односно њене територије.

У науци је познато да је црногорски народ у својој државној и етничкој генези прошао кроз неколика државна, цивилизацијска и културна круга. Црногорски национ се вјековима исељавао и расипао по туђим територијама и државама других народа, прије свега на просторима Балкана, европским земљама и по другим континентима, нарочито америчком и аустралијском.

У вези са појмом исељавања, исељеника и исељеништва из Црне Горе, ријечју дијаспоре, Црногораца и других етничких ентитета, постоји још и низ других питања и проблема, од којих треба посебно издвојити узроке и посљедице исељавања.

Наука се до сада бавила углавном испитивањем узрока али не особито и посљедица исељавања које су за Црну Гори биле, а јесу и данас, изузетно важне и деликатне. Оне су имале и позитиван и негативан карактер али и ефекат. Такође, често су постајале узрок за нове посљедице, и те како дјелотворне за Црну Гори, утичући на њу, њен положај и судбину.

Дешавало се и да се неки узроци замијене посљедицама што је у промишљању доводило до збрке и кривог тумачења, до лажне слике о црногорској дијаспори, што је погодовало оспоравању, губљењу националног идентитета и атрофији националне црногорске свијести.

Међу негативним посљедицама најизразитија је асимилација црногорског народа, али и других етничких ентитета из Црне Горе у друге државне и етничке корпусе.

У вези са овом заиста великом темом исељавања из Црне Горе и исељеништва у дијаспори, постоји знатан број и других питања и проблема у тумачењу, приступу и научном сагледавању. Наука се није подробније бавила положајем, животом и другим значајним чињеницама у вези са исељеницима из Црне Горе. Она их, углавном, прати до досељења на простор који насељавају и настоји да објасни однос земље усељења према њима приликом досељавања, законску регулативу и мјере које предузима према усељеницима, прилике у односној држави и друштву приликом досељења, начин прихвата, смјештај и националне интересе домаћина у вези са тим. Али, што се даље збивало са исељеним Црногорцима, тим питањем наука се, углавном, није бавила. И поред ријетких покушаја да се освијетли живот у исељеништву у појединим земљама, укупно стање нашега исељеништва и све оно што је у ближој или даљој вези са тим, остало је, највећим дијелом, непознато и неизучено.

Такође, у неким радовима исељавања из Црне Горе су обрађена у оквиру ширег процеса насељавања неке територије или државе у одређеном времену, у коме партиципирају и исељеници других народа, знатно бројнији од Црногораца. Зато се не може јасно сагледати (рецимо исељавање Југословена између два свјетска рата у земље америчког континента) исељеништво из Црне Горе у оквиру веће популационе цјелине, која је у одређеном периоду насељавала неки простор.

И када се ради о исељавању Југословена у европске и ваневропске земље, не виде се посебно исељеници из Црне Горе, у оквиру цјелине која се третира у најопштијем значењу.

Уз све то, у нашој историографији врло мало се зна о исељавањима мањинског становништва из Црне Горе (Срба, Хрвата, Бошњака, Муслимана и Албанаца) у друге крајеве и државе. Та исељавања се помињу у ширем контексту, освијетљена су фрагментарно, површно, недовољно, о неким исељавањима се зна из предања али не из историје. Осим већих синтеза и мањих текстова који третирају ову тему, посебно су драгоцјене монографије о појединим племенима, братствима и крајевима.[3]

Исељавања становништва с простора данашње Црне Горе могу се пратити већ од прве половине 16. а поузданије од 17. вијека. Исељавања из Црне Горе, нарочито Црногораца, у друге крајеве биле су интензивна у 18. вијеку, а врло масовна у 19. и првој половини 20. вијека, нарочито послије балканских, Првог и Другог свјетског рата.

Иако се и за Црну Гори може рећи „да је друге населила а себе није раселила“, ипак се њено исељеништво, расијано у мањим или већим групама, енклавама и колонијама, у распону од неколика стољећа, у великој мјери губило у новој средини. Чак и тамо гдје је било бројно, као у Србији, оно није успијевало да сачува своју етничку посебност, национални идентитет или свијест црногорску. Осјећање припадности матичној држави и етносу своди се на мутни исказ да су некоме преци „пореклом из Црне Горе“.

Пошто је, као што је већ речено, питање црногорске дијаспоре много сложеније него што изгледа, након овладавања укупном проблематиком, може се говорити о различитим облицима етничке сачуваности, националне свијести и везаности за Црну Гору њених исељеника и њихових потомака, о палимпсестним слојевима националног идентитета, у којима је, ипак, у неком облику препознатљив, иако прекривен и затрпан, црногорски код.

Треба истаћи да црногорски исељеници, као припадници православља и духовног стада Црногорске православне цркве, која је вјековима постојала у рангу митрополије, нијесу у исељеништву могли формирати своје посебне црквене општине, јер су увијек потпадали под јурисдикцију грчке, српске или неке друге цркве источнога закона или су, милом или силом, прелазили у католичанство, ислам или неку другу вјеру. Због (мало)бројности популације, политичких и других прилика у земљи исељења, тешко је било остварити културну и вјерску аутономију, афирмисати национална обиљежја, културу, језик и обичаје.

Хазарска судбина није само коб црногорска него је удес и других, нарочито малих, народа. За разлику од Јевреја, који су свој национални идентитет и свијест, иако у расијању по цијелом свијету, успијевали да чувају и сачувају преко два миленијума – Црногорцима то, углавном, није полазило за руком ни у матици ни у дијаспори.

Односи између Црне Горе и њене дијаспоре могу се пратити на више равни и са више аспеката, кроз вријеме и историју.

Исељавања под турском влашћу, чак и у оном дијелу Црне Горе који је све више бивао изван контроле османске државе, тешко је пратити све до почетка 16. вијека, иако се зна да је таквих сељења било и у 15. вијеку, па и раније.

Не улазећи сувише у дубину процеса исељавања Црногораца нити у ширину његових историјских садржаја, желимо да, колико је то за нашу тему неопходно, дамо само неке начелне напомене о условима живота црногорског човјека у одређеним историјским периодима, о узроцима који су исељавања условљавали, и правцима тих исељавања.[4]

У досадашњем изучавању проблематике исељавања Црногораца истицани су као детерминишући фактори: „привредно-географски услови“, „средства исхране и начин њиховог прибављања“, неподношљив положај народа под турском влашћу, све већи порези, процес исламизације, непостојање јаког државног центра, а касније, све већа улога црногорске државе која је настојала да, преко органа власти, та исељавања контролише и усмјерава.

Ипак, основни узрок исељавања из Црне Горе јесте недостатак минималних материјалних услова за живот. Поступно долази и до социјалног и до економског раслојавања у црногорском друштву. Главарски слој се богати, већи дио становништва пада у сиромаштво, а од средине 19. вијека и у све веће дугове.

Уз то, општа угроженост, крвна освета, епидемије – доводили су становништво на ивицу опстанка. И поред тога, прираштај се стално повећавао. Тешко је било прехранити многочлане породице. Исељавања су успостављала неку равнотежу.

Залихе хране нијесу биле довољне за цијелу годину. То је приморавало бројније породице да и по неколико њихових чланова тражи зараду и одлази у печалбу.

Посебно су неродне године, и по неколико узастопно, условљавале масовне сеобе.

Постојали су и други узроци исељавања у различитим периодима црногорске прошлости.

На исељавање су, такође, утицали и чести сукоби са Турцима, као и ратовање на страни Млетачке републике, Аустрије и Русије. Турски походи су доносили велике разуре, пустош и општу несигурност. У „бесудно доба“[5] па и касније, када су формирани органи земаљске власти, крвна освета је била велико зло црногорско и узрок за исељавање не само појединаца него и породица, па и цијелих братстава. Страх од крвне освете био је стално присутан. За свако убиство је слиједила освета, често и ланчана. Она је позобала не само појединце него и читава братства.

Послије 1878. године исељавало се из новоослобођених крајева и вароши муслиманско становништво из политичких и вјерских разлога.

Страх од куге и других заразних болести, такође је доводило до исељавања. У исељавањима су Црногорци тражили излаз из безизлаза, услове да претрају и опстану. Само крајња нужда могла је Црногорца да наћера да напушти свој завичај. Исељавање је било коб народа који се у својој земљи борио за голи опстанак. Тек када није било другог избора, исељавале су се цијеле породице.

Црногорци су се најрадије селили у Србију и Русију, затим на млетачку територију, нарочито у Истру, у Напуљску краљевину, у крајеве под аустроугарском вешаћу, али и у Турску. Ишли су и у друге земље, задуго без икаквих исправа, све до 1751. године када су издати први црногорски пасоши.

Исељавање је превасходно усмјеравано у оне земље од којих се могла очекивати помоћ за исељенике и обезбјеђивање подношљивих животних услова. У том контексту афирмисале су се и спољна политика и дипломатија Црне Горе, уз стално укрштање интереса и антагонизама великих сила. У тој спрези јачале су државна и национална индивидуалност црногорска, али се јављају и синдроми њиховог потирања.

У сложеној и дугој историји црногорских исељавања, ослањање на Венецијанску републику у 16. и 17. и појава „руског колоса“ на Балкану у 18. вијеку била су судбоносни за Црну Гору. Руска царевина је постала покровитељ и заштитник Црне Горе, најпоузданији савезник али и „обећана земља“ Црногораца. Било је масовнијих исељавања у Русију, али су Црногорци тамо, временом, нестали. Руска влада је због својих политичких интереса на Балкану невољно одобравала та исељавања те су бројни покушаји пропали.

Након Другог српског устанка ослобођена Србија је, са могућностима које је пружала за насељавање, била најчешће одредиште најсиромашнијих црногорских породица. У њој су тражиле спас и биолошки опстанак. Истина, то исељавање је зависило све више од политичких односа двију држава. Србија је користила своје право да усмјерава и распоређује досељено становништво, у складу са својим државним и националним интересима.

С друге стране, у потрази за зарадом, црногорски печалбари су стизали и у друге, много удаљеније крајеве свијета. Својеврстан парадокс представља бројна колонија црногорских радника у Цариграду“ од око 2000 људи[6]. Необично је да су Црногорци ухљебљење налазили у земљи са којом су вјековима ратовали[7]. Витезови у црногорским бојевима, у пријестоном турском граду постајали су најамници.

Иако је стална, онтолошко-опсесивна тежња црногорских господара била проширење државне територије, излазак на море и побољшање економског положаја становника, услови живота су се у Црној Гори све више погоршавали. И поред повремене и сталне руске помоћи, интересовања Аустрије и наклоности Србије, положај сиромашног становништва се није могао поправити осим одласком са свога сиромашног огњишта. Исељавања су велики хендикеп црногорске историје.

Исељавања су раније била углавном у Боку, Далмацију, Апулију, Аустрију, Србију и Русију, на турску територију…

У историји црногорских исељавања, односно у настанку и судбини црногорске дијаспоре, разликује се осам периода и, у оквиру њих, неколико фаза и праваца исељавања.

Први период исељавања траје од краја XВ до краја XВИИИ вијека и обухвата вријеме у коме још нијесу формирани органи централне државне власти. У том периоду исељавања су детерминисана специфичним условима и правцима који су Црногорце запутили на зараду у Боку и Цариград, приморали их на службу код млетачких и аустријских власти. Карактеристична су, такође, исељавања на турску територију, у Никшић, Ибарски Колашин, Херцеговину и Босну. Посебно су занимљива насељавања на млетачкој територији: Боки, Далмацији и Истри. Важан сегмент тога периода јесте исељавање Црногораца у Напуљску краљевину и у Аустрију, и посебно у Србију и у Русију, за које су Црногорци били нарочито заинтересовани.

Други период у историји црногорских исељавања омеђен је почетком конституисања органа централне државне власти крајем XВИИИ и проглашењем Црне Горе за књажевину средином XИX вијека. Осим ранијих, тај период карактеришу и посебни услови живота и узроци исељавања, промјене унутрашњих и спољно-политичких околности. У том раздобљу Црногорци се селе у више праваца. Опет их налазимо на заради у Цариграду, а насељавања се настављају према Никшићу, Херцеговини и Босни. За то вријеме карактеристична су исељавања и у правцу Косова и Скадра. Настављају се насељавања у Боку, Аустрију и, посебно, у Русију и Србију. Било је и покушаја исељавања у Грчку и Апулију.

Трећи период се поклапа са исељавањима из Црне Горе од проглашења књажевине до Берлинског конгреса 1878. године. У то вријеме Црногорце опет налазимо на заради у Цариграду, на прокопавању Суецког канала, на радовима у Грчкој, Бугарској, Румунији и, што је ново у повјесници црногорске дијаспоре, у Америци. Такође, у овом периоду нијесу престала исељавања у Боку, Приморје, Аустрију, Италију, Босну, Херцеговину и Метохију. Забиљежени су покушаји исељавања у околину Скадра. Ипак, доминантна су исељавања у Русију и насељавање у Србији.

Четврти период чини вријеме од међународног признања Црне Горе 1878. године, ослобађања градова, територијалног проширења земље и изласка на море, до Првог свјетског рата. У историји Црне Горе то је вријеме изузетног привредног, културног, научног и сваког другог напретка и назива се, не без разлога, црногорским препородом.

Он је донио брзи развој земље и напредак у свим сферама друштвеног, правног, економског, културног и сваког другог облика живота. На жалост, још увијек нијесу нестали ранији разлози који су доводили до масовних исељавања бројних црногорских породица. Иако су се промијениле друштвено-економске прилике, услови живота су и даље били тешки, раслојавање друштва све видљивије, масовно сиромашење неподношљивије, а гладне године су и даље узимале свој данак. Правци исељавања су остали, углавном, исти, али било је и нових. Посебно је значајна колонизација Метохије након Првог балканског рата.

Црногорци су и даље, казано данашњом лексиком, „гастарбајтери“ у Боки и Приморју, Херцеговини и разним другим крајевима Аустроугарске монархије, затим у Грчкој, Румунији, Русији, Отоманској царевини, на Криту и другим европским земљама, али, сада их сусријећемо и у Африци, Сјеверној и Јужној Америци, Азији и Аустралији.[8] Црногорске породице се насељавају у Херцеговини, Босни, Бугарској, а нарочито у Србији. Управо у овом периоду одвијала су се најмасовнија исељавања у Србију, а у исто вријеме текао је снажан процес посрбљавања Црногораца. Осим економске, ово вријеме је донијело и црногорску политичку емиграцију,[9] нарочито након увођења парламентаризма у Црној Гори.[10]

Пети период у исељавању Црногораца у друге крајеве и земље обиљежен је Првим и временом до Другог свјетског рата. Велики рат је донио и велике невоље црногорском народу. Између осталог, у њему је први пут у својој дугој историји црногорска војска капитулирала, краљ, влада и знатан дио црногорске војске морали су да напуште земљу. Услиједиле су масовне интернације у логоре.[11] Крај рата је донио нестанак Црне Горе као независне државе, њено присаједињење Србији и живот у држави Срба, Хрвата и Словенаца, касније названој Краљевина Југославија, у којој није било мјеста ни за државу, ни за народ, ни за име црногорско.[12] У међуратном периоду Црногорци су исељавани у Војводину, Метохију и у друге крајеве ондашње државе. У потрази за зарадом и бољим условима живота одлазили су и у друге земље.[13] У то вријеме била је бројна и црногорска политичка емиграција.[14]

Други свјетски рат је, такође, донио велике несреће Црној Гори али и дао прилику да Црна Гора бар, у извјесној мјери, поврати своју државност. Рат је донио и масовне егзодусе становништва, логоре и затворе. Крај рата је довео до тога да су се дјелови црногорског, четничког и федералистичког покрета нашли у емиграцији.[15] Такође, након сукоба Југославије са Совјетским Савезом 1948. и земљама у његовој политичкој сфери не мали број Црногораца упућен је на Голи оток или приморан на емиграцију. У том, шестом периоду у црногорској исељеничкој хроници, који траје од 1941. до наших дана, било је масовних исељавања. Нарочито је пажње вриједно масовно исељавање – колонизација Црногораца у Војводину[16] што захтијева посебну научну обраду. Бројне су насеобине црногорских колониста из тога времена. С друге стране, у тадашњој јединственој држави Црногорци су се у потрази за послом и бољим условима живота селили по цијелој земљи. Масовно школовање црногорске омладине по југословенским и европским центрима може се на неки начин сматрати једним од чинилаца у историји исељавања из Црне Горе, поготово зато што је велики дио средњошколске и универзитетске омладине остајао да трајно живи у другим срединама.

Печат седмом периоду црногорског исељеништва дали су распад СФРЈ, ратови у окружењу и бројна популација црногорска која је остала у републикама које су постале државе. Основана су и удружења Црногораца за очување националног и културног идентитета. Посебан случај представља црногорска дијаспора у Србији. Њен један дио је изгубио црногорски национални идентитет, нарочито старији исељенички слојеви, док се други, млађи, „захваљујући“ политичким приликама и интересима, поцијепао у духу 19. и почетка 20. вијека – на српско и црногорски крило. Црногорска дијаспора у Србији, Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији, Словенији и на Косову заслужује посебну и цјеловиту интердисциплинарну научну обраду.

Осми период у историји црногорског исељеништва почиње након стицања црногорске независности на референдуму 21. маја 2006. године и међународног признања Црне Горе. Држава Црна Гора опет постаје истинска матица за своје исељеништво. Али постаје и црногорски акорди. Рецимо неким ентитетима је Црна Гора домовина али не и матица.

Осим Црногораца у Пероју (у Хрватској), ријетки су примјери да су црногорски исељеници као колонија тако дуго сачували свој национални идентитет и свијест о припадности црногорском етничком бићу, да су сачували своју културу, језик, обичаје и друга национална обиљежја. Највећи број црногорских исељеника зависно од средине у којој се настанио, појединци, групе или веће колоније, временом се претопио у друге народе и изгубио своје раније националне одлике. О некима се зна само из историјских помена, ријетких научних радова или предања које се сачувало у матици. У зависности од етничког окружења, вјерског контекста, језичке сродности, политичко-идеолошког односа нове домовине према дјеловима црногорске дијаспоре на својој територији, правног система и вјерске толеранције, историјских збивања, унутрашњих и спољнополитичких фактора и других чинилаца детерминисани су и опстанак и судбина црногорског исељеништва кроз историју.

Ипак, неспорно је да и данас постоји доста бројна црногорска дијаспора, старије или млађе провенијенције, расијана по даљем или ближем окружењу, или диљем свијета.

У данашње вријеме је врло јака црногорска дијаспора у Сједињеним Америчким Државама, Канади, у државама Јужне Америке, у Аустралији, на Новом Зеланду итд. Раније су тамо осниване бројне исељеничке организације, данас постоје исељеничка удружења и клубови.[17]

Друга половина 20. вијека стварала је нове црногорске печалбаре. Одлазећи на привремени рад у иностранство, нарочито у Њемачку, Француску, Енглеску, Данску, Шведску и друге европске земље, Црногорци су водили и своје породице или су их тамо стицали. Дио њих се временом вратио, док се већи дио и данас налази у тим земљама. Неки су примили и држављанство земље у којој раде. Гастарбајтерска популација је увећана избјегличком, економском и интелектуалном емиграцијом у потоњих двадесет година. Распад бивше Југославије и дешавања у трећој па и државној заједници Србија и Црна Гора – увелико су се рефлектовали и на црногорску дијаспору, на профил њеног идентитета – осјећање националне припадности и структуру свијести, на однос према матичној држави Црној Гори.

                                                                       

Маријан Машо Миљић



[1] Дијаспора (грч. диаспеиро – расипам – дијаспора) расипање, расутост, расејаност… (Милан Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, Београд 1980, стр. 219).

[2] Андрија Лубурић, Дробњаци племе у Херцеговини, Београд 1930; Стојан Караџић, Вук Шибалић, Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло (Дробњак, Језера, Ускоци и Шаранци) бр. 2. измијењено и допуњено изд., Београд 1997, 30-54.

[3] Између осталих таквих публикација поменућемо само неке: Јован Ердељановић, Кучи, Братоножићи, Пипери, Подгорица 1997; Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, Бокељи, Подгорица 1997; Радосав Јагош Вешовић, Племе Васојевићи, Сарајево 1935; Мирко Барјактаревић, Ровца (етнолошка студија), Подгорица 1984; Стојан Караџић, Вук Шибалић, Дробњак… 2. измијењено и допуњено изд., Београд 1997; Секула Добричанин: Доња Морача: живот и обичају народни по традицији, Титоград 1984; Павле С Радусиновић, Становништво и насеља Зетске равнице од најстаријег до новијег доба, књ. И, ИИ, Никшић 1991; Стеван Поповић, Ровца и Ровчани у историји и традицији, 2. допуњено изд., Никшић 1997; Вуле Кнежевић, Племе Шаранци, Београд 1961; Обрен Благојевић, Пива, Београд 1971; Андрија Јовићевић, Малесија, Подгорица 1997; Петар Шобајић, Бјелопавлићи и Пјешивци, Подгорица 1996; Душан Оташевић, Његуши кроз вријеме (XИВ – XX вијек), Подгорица 1999; итд.

[4] Детаљно, аналитичко-синтетички ова проблематика је обрађена у књизи Ђока Пејовића Исељавања Црногораца, Титоград 1962.

[5] Илија Јелић, Крвна освета и умир у Црној Гори и сјеверној Албанији, Београд 1926; др Светислав Мариновић…, Црногорско судство кроз историју („Бесудно доба“ у Црној Гори, стр. 111-169).

[6] Тај број се мијењао. На примјер, 1872. године било их је толико (АОДМЦ, Никола И – 1872, књаз Никола Иларионову, Цетиње, 9/21. И 1872 – по Бранку Павићевићу).

[7] Шербо Растодер, Црногорски исељеници у Турској, одштета и потраживања послије И свјетског рата, Матица, 1, Цетиње 2000, стр. 227-236.

[8] Црногорски исељеници, књ. И, Подгорица – Цетиње 1997.

[9] Новица Ракочевић, Политички односи Црне Горе и Србије, стр. 42, 43, 49, 97, 108, 135; Маријан Миљић, Прилог проучавању настанка и дјеловања црногорске политичке емиграције, с посебним освртом на Црну Гору и династију Петровић Његош у емигрантским публикацијама до 1914. године.  – У: Међународно признање Црне Горе – Зборник радова са научног скупа, Никшић 11-12. мај 1998. године – Подгорица 1999, стр. 477-506.

[10] Јован Ђоновић, Уставне и политичке борбе у Црној Гори 1905-1910, Београд 1939.

[11] Новица Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату 1914-1918, Цетиње 1969.

[12] Живојин М. Перић, Црна Гора у југословенској федерацији, Подгорица 1999 – Репринт изд. Из 1940; Мијат Шуковић, Подгоричка скупштина 1918, Подгорица 1999; Никола Л. Гаћеша, Аграрна реформа и колонизација у Банату: 1919-1941, Нови Сад 1972, 420 стр.; Аграрна реформа и колонизација у Бачкој: 1918-1941, Нови Сад 1968, 287 стр.; Аграрна реформа и колонизација у Срему: 1919-1941, Нови Сад 1975, 341 стр.; Архивски фондови о аграрној реформи и колонизацији 1919-1945: Водич, Нови Сад 1969, 180 стр.

[13] Црногорски исељеници…; Горан Симовић, Југословенски исељеници на америчком континенту 1918-1941, Југословенски историјски часопис, Београд 1999, бр. 1-2, стр. 143-161.

[14] У емиграцији су били бројни противници режима, особито комунисти и други љевичари, расијани по европским земљама, нарочито у Русији, а федералисти и присталице краља Николе у Аргентини и другим јужноамеричким земљама.

[15] О томе постоји бројна литература а публикована су и архивска документа. Нарочиту пажњу изазвала је у потоње вријеме књига Помирење Југославије и СССР-а 1953-1955, Тематска збирка докумената / Приредио Радоица Лубурић, Подгорица 1999.

[16] Са становишта наше теме исељавања Црногораца у Војводину, која су била масовна, заслужују посебну пажњу. Пошто и данас постоје у Војводини мјеста са бројном црногорском насељеничком популацијом то захтијева цјеловиту научну обраду. Никола Гаћеша, Аграрна реформа и колонизација у Југославији: 1945-1948, Нови Сад 1948, 403 стр.; Богдан Лекић, Аграрна реформа и колонизација у Југославији: 1945-1948. године, Београд 1997, 403 стр.; Прилози за познавање насеља и насељавања Војводине, Нови Сад: Матица српска, 1974, 167 стр.

[17] Црногорски исељеници. У књизи се помињу нека исељеничка удружења, организације, клубови, али нијесу цјеловито ни прегледно обухваћени, ни обрађени. Постоје и други бројни извори – архивска грађа, периодика итд.